Da li je budžet mladih dovoljan za „par kvadrata“ u Beogradu?
U prestonici je sve teže naći stambeni kvadrat ispod 2.000 evra, a upitno je i šta dobijate za taj novac – gradi se brzo, nekretnine su sve skučenije i manje kvalitetne, a potrebe ljudi rastu
Poslednjih nekoliko godina tržište nekretnina u Srbiji prolazi kroz značajne promene – u glavnom gradu zbog paprenih cena i ograničenog budžeta većine stanovnika, a u manjim gradovima i naseljima van (užeg dela) prestonice zbog porasta interesovanja. Naime, mnogi mladi parovi sa decom, ili oni koji tek treba da grade porodicu, krenuli su putem nešto nižih cena, što u praksi znači napuštanje beogradskih granica.
Talasanje euribora s početka perioda korone, kao i godinama kasnije, direktno se odrazilo i na kamatne stope u Srbiji, a posledično na korisnike kredita koji su se susreli sa nepovoljnijim uslovima. Za sve to vreme, cene stambenih kvadrata munjevito su rasle.
Licencirani procenitelj nekretnina, Milić Đoković, kaže da ne vidi priliku za pad cena u 2024, ali ni u bliskoj budućnosti. To znači da kupci nekretnina, među kojima je najviše mladih, moraju da menjaju svoje zamisli ako žele da postignu „win-win“ kombinaciju: i komfor i uštedu. Kombinacija više faktora rezultirala je sve učestalijim preseljenjem u manje gradove, a naročito one koji su prestonici „dovoljno“ blizu: to su Pančevo, Stara Pazova, Ruma, Inđija, Sopot, Mladenovac.
Menjaju se planovi, ali i potrebe, način života
Podaci Republičkog geodetskog zavoda (RGZ) iz prve polovine 2023. pokazuju da je udeo mladih do 30 godina u kupovini stanova iznosio više od 15 odsto, što je veliki skok u odnosu na period 2019, kada ih je bilo 7,9 odsto. Ovaj podatak je zanimljivo posmatrati iz više uglova, jer je uprkos rastu cena kvadrata - došlo do porasta kupovina nekretnina. Može se objasniti i istovremenim paprenim rastom cena kirija, ali i promenom u načinu rada i funkcionisanja. Mladi su osetno promenili životne navike od 2020, te mnogi sada rade od kuće i lakše im je da izgrade dom van gradskog jezgra.
Podsetimo i da je dugo na snazi projekat Ministarstva za brigu o selu, koji podrazumeva državno subvencionisanje za kupovinu kuće u ruralnim sredinama, što je još jedan podstrek za one koji mogu da spoje lepo i korisno, te usklade svoje želje i obaveze.
RGZ je primetio i trend da, među mladima, nekretnine masovnije kupuju IT stručnjaci, za koje je opšte poznato da imaju fleksibilnije uslove rada i vanprosečne plate za srpski standard.
Osim pitanja budžeta, tu je i potreba za mirnijim okruženjem, izgradnjom prostranog doma sa zasebnim prostorijama umesto života u malom stanu, odnosno u „par kvadrata“. Prema nekim procenama agencija za nekretnine, mlađi kupci se uglavnom odlučuju za 45 kvadrata po ceni do 100.000 evra, a kako je ta veličina prosečnoj četvoročlanoj porodici često nedovoljna – ne čudi potreba za migriranjem i traženjem jeftinijeg utočišta.
Recimo, prosečna cena stambenog kvadrata u Pančevu, koji je dobro povezan sa Beogradom, u oktobru 2024. godine iznosila je 1.474 evra, u Rumi je cena bila 1.100 evra, u Mladenovcu 1.300 evra, u Inđiji 1.515 evra, a u Staroj Pazovi 1.367 evra. Sve ove cene su znatno niže od beogradskih, gde je novogradnja otišla u nebesa. Čak su i neke periferne beogradske opštine, koje su dugo smatrane cenovno pristupačnijim, sada na vrhuncu: u Rakovici je cena kvadrata u prvih šest meseci 2024. veća za 27 odsto, novi su podaci RGZ-a. Cene kvadrata na Novom Beogradu i Vračaru uveliko prelaze 3.000 evra, a na Savskom vencu su nadomak 4.500 evra. Uostalom, dovoljno je pretražiti cene po gradovima i zonama i izvući računicu.
Drugi faktori koji često presuđuju jesu: sigurnost (izmicanje od gužve, saobraćaja), sloboda u proširenju doma, uz mogućnost posedovanja dvorišta (što u Beogradu često nije moguće), zatim ušteda vremena koje bi sugrađani regularno „gubili“ u prevozu, mirnija okolina za odrastanje dece, zbližavanje porodice, gajenje porodičnih vrednosti koje su, možda, izbledele u užurbanom prestoničkom tempu života. Naravno, ovakve odluke su često mač sa dve oštrice, jer je pre preseljenja važno ispitati koje su prednosti, ali i koje mane manjih gradova; konkretno, kakva je infrastruktura, radno tržište, ima li škola i vrtića u blizini, ambulanti, važnih ustanova, prevoza, puteva i auto-puteva, supermarketa... Svega onoga što nam značajno olakšava svakodnevicu.
Da li je skučenost samo „subjektivni osećaj“?
Sve i da mladi koji danas tek „grabe“ i stvaraju budućnost uspeju da obezbede sredstva za kupovinu kakvog-takvog stana, pitaju se: kakav kvalitet života mogu da imam u malom prostoru? Nije tajna da su generacije odrastale baš tako, uglavnom u zajednici, ali uverenja su se promenila. Oko nas su danas milenijalci i pripadnici generacije Z koji traže bolje, više.
Da li je to bolje uvek stvar subjektivnosti? Ne baš. Evropska praksa nam kaže drugačije: Vlasnici stanova u Nemačkoj, na primer, ne žele da prime četvoročlanu porodicu u dvosoban stan ni kao privremene podstanare, a situacija se dodatno komplikuje pri kupovini. Pozivaju se na zakon (Aufenthaltsgesetz) o onih dobro poznatih „12 kvadrata po osobi“. Ovde treba uzeti u obzir da nije reč o kvadraturi celog stana, već o tome da svaka osoba mora imati svoju sobu. Ako se stan od 100 kvadrata sastoji od dve ili tri sobe, male su šanse da se u njega useli porodica od četiri člana.
Neke druge zemlje, poput Holandije, usvojile su akte po kojima, za kupovinu stanova na kredit, mladima ne treba učešće. To bi, možda, u Srbiji motivisalo jedan deo sugrađana da ostanu u Beogradu, jer bi im automatski trebalo manje novca za stan. KOMS je nedavno objavio istraživanje koje kaže da (tek) 20,4 odsto sugrađana između 15 i 30 godina živi u svom stanu, ali ono što naročito zabrinjava je stav skoro jedne trećine mladih da nikada neće moći da kupe svoju nekretninu. Optimističnih 38 odsto, veruje da će u tome uspeti posle 35. godine života.