Dimitrije Vojnov – Kako postati uspešan dramaturg u Srbiji
U svet filma ušao je još kao dete, igrajući nestašnog Zorana u filmu “Tito i ja”, završio je FDU u Beogradu, da nije dramaturg, scenarista i filmski kritičar, bio bi političar ili sportski komentator
Mudri ljudi kažu da je najpametnije u životu učiti od onih osoba koje poseduju veliko iskustvo u poslu kojim se bave. Malo je reći da se ovo nebrojeno puta pokazalo kao tačno. Zbog toga smo došli na ideju da vam prenosimo savete i iskustva poznatih i nepoznatih osoba, koje su stekle dragoceno iskustvo, uživaju u poslu koji rade i mogu da pomognu svima vama koji razmišljate čime biste se bavili u životu ili jednostavno ne možete dugo da pronađete posao.
Tim povodom našli smo se na kafi sa Dimitrijem Vojnov i prenosimo vam iz prve ruke šta znači biti dramaturg, a što je najvažnije gde se školovati za ovaj posao i kako steći dragoceno iskustvo. Naš sagovornik, veoma uspešan u poslu kojim se već dugi niz godina bavi, javnosti je postao poznat još kao dete, kada je odigrao prvu ulogu u domaćem filmu “Tito i ja”. Iako dosta mlad da u tom momentu odluči čime bi se u životu bavio scenario života nastavio je da ispisuje u svetu kinematografije, postavši diplomirani dramaturg.
HO: Kako se danas postaje dramaturg i scenarista u Srbiji?
DD: “Ako ostavimo po strani pitanja talenta i umetničke vizije, suština je pre svega u upornosti i sklonosti ka pisanoj reči. Ne znam nijednog čoveka koji je imao makar zrno dara i veliku upornost u pisanju, a da nije uspeo da se na neki način afirmiše u ovom poslu.
No, najsigurniji put je da se upiše dramaturgija na Fakultetu dramskih umetnosti i da se tokom studija maksimalno iskoristi ono što pruža program fakulteta kao i kontakti sa esnafom, kolegama i vršnjacima iz iste struke. U tom pogledu je Fakultet dramskih umetosti ne samo škola već i svojevrsna kapija za ulazak u esnaf.
Posle fakulteta važno je ne gubiti iz vida šta je cilj, i raditi poslove koji te približavaju tom cilju. Znanje dramaturga se recimo može dobro naplatiti u marketinškim agencijama ali to pisce udaljava od osnovne vokacije. S druge strane, rad na televiziji ili u novinama je poželjan i može pomoći da se domognete krajnjeg cilja. Danas na sceni ima i dosta scenarista koji nisu završili FDU ali njihov put je znatno teži jer moraju da nađu neki drugi "ulaz" u esnaf”.
HO: Koje su prednosti, a koje mane Vašeg posla?
DD: “Osnovna prednost mog posla je što se u većini slučajeva radi od kuće i što ne postoji radno vreme tako da može da se radi u skladu sa navikama, da se prilagođava drugim obavezama, i u principu vrlo je udoban. Raznovrsnost tema kojima se scenarista bavi u toku pripreme i pisanja čine da je ovo idealan posao za radoznale ljude sa širokim interesovanjima. Isto tako, neke stvari koje građani smatraju hobijem ili zabavom ovde stoje kao integralni deo rada, recimo gledanje filmova ili televizijskih programa.
Ono što je nepovoljno u regularnim uslovima jeste to što se scenario piše na početku posla kada se sav novac nije slio u projekat tako da su ponekad zato scenaristi manje plaćeni od nekih autora i saradnika koji se uključuju kasnije. Drugi nepovoljan faktor u regularnim uslovima jeste svojevrsni osećaj frustracije jer scenaristi u proseku napišu više dela nego što im se realizuje, tako da ne mogu uvek da uživaju u plodovima svoga rada. Ključni nepovoljan faktor u srpskim uslovima koji su neregularni jeste opšta kriza finansija u svetu kulture koja ovaj posao čini neizvesnim i utiče na to da se njime bave uglavnom posvećenici”.
HO: Na koji način, tokom studija ili nakon završteka fakulteta, mladi ljudi mogu pronaći posao ili makar praksu?
DD: “Osnovna stvar je praksa. Smatram da je za scenariste najdragocenije iskustvo da pišu i da im se to što pišu realizuje zato što tek posle realizacije mogu u potpunosti da shvate šta rade kako treba i gde greše. Otud je rad na studijama, na studentskim filmovim izuzetno značajan. Kada sam ja počinjao mladi dramaturzi su dobijali priliku i na televiziji, mahom u Dečjoj i Zabavnoj redakciji, sada se to malo promenilo ali otvorili su se neki drugi kanali za izražavanje, recimo YouTube. U svakom slučaju, na početku je najvažnija praksa i ona je važnija od novca, dakle važno je raditi pa makar besplatno, a onda će posao koji se plaća doći sam od sebe”.
HO: Šta biste rekli svima onima koji žele da se bave pozivom koji ste i Vi odabrali, da li je u Srbiji ovo isplativ posao?
DD: “U Srbiji je pisanje scenarija rizičan posao zbog neizvesnosti koju nosi u pogledu samo industrije kojoj pripada. Međutim, ako čovek radi ovaj posao vredno i uredno, smatram da može bit isplativ. Ima primera scenarista kao što su Siniša Pavić ili Gordan Mihić koji su radili u neko drugo vreme uspeli su čak da ostvare prilično materijalno bogatstvo radeći ovaj posao. Danas su okolnosti nešto teže ali smatram da se može lepo živeti od scenarija”.
HO: Da se ne bavite tim poslom, šta bi bila „opcija B“?
DD: “Ako ostavim po strani bavljenje filmom u celini, mislim da bih verovatno bio političar ili sportski komentator”.
Izvor: Halo oglasi