Kako izgleda radni dan, šta je potrebno i kako izgleda svet prodaje
Davor Danilović (32) iz Velike Plane oprobao se u raznim zanimanjima, da bi sebe našao u poslu komercijaliste. Radi za „Prvu srpsku semenkaru“, bavi se prodajom grickalica - suncokret, bele semenke, kikiriki, integralne grisine, kokice, kukuruz kokičar... Za „Halo oglase Posao“ objašnjava kako izgleda radni dan, šta je potrebno i kako izgleda svet prodaje.
HO: Kako je komercijala pobedila ostala zanimanja?
DD: Počeo sad da radim kao mašinac, pa sam šest godina radio za Elektroprivredu Srbije. Bio sam i privatnik, vlasnik kafića, kao i kozmetičkog salona. Što bi naš narod rekao „bavio sam se svim i svačim, samo što nisam rodio mečku“. Međutim, paralelno sa EPS-om, jer tamo nisam imao stalni posao, a bio mi je potreban dodatan prihod, počeo sam i sa ovim poslom komercijaliste. Ovo je mala, porodična firma, jer smo vlasnik i ja isto godište (1985.). To je rođeni brat moje verenice Jelene. I nas dvojica smo kao braća, mi smo porodica i odlično funkcionišemo kao tim. Radimo partnerski.
HO: Kakve su mogućnosti zarade?
DD: Zavisi isključivo od vas samih. Ja nemam platu, radim na procenat, i zaradim od onoga što sam prodao i naplatio. Lepo je, ali i teško raditi sa ljudima, a posebno naplatu koja je najteži deo posla. Tu je važno da izgradite dobar odnos sa ljudima i korektan. Ja sam pozitivna osoba i uveren sam da mi baš zbog te osobine dobro ide.
HO: Koji su glavni izazovi posla?
DD: Ono čime se ja bavim su grickalice i one nisu prioritetan proizvod u smislu da ne spadaju u životno neophodne namirnice, kao što su hleb, mlečni proizvodi. Ali ljudi vole grickalice i na nama je da im to predstavimo na najbolji način i predstaviti svoj proizvod kao nešto što je neophodno i što treba da bude dobro pozicionirano na rafovima. Pozicija je veoma važna jer, „daleko od očiju, daleko od srca“. A suncokret je naš glavni proizvod, i jedan od onih artikala koji izazivaju želju kad vidite kesicu. Čim vidiš kesicu onda ti se gricka.
HO: A odnosi s ljudima...?
DD: To je ključno. Morate graditi odnos i poštovati ljude s kojima radite. Sve se u ovom poslu i svodi na međuljudske odnose. Ja volim da kad uđem u radnju, ljudi znaju da sam to ja. Utisak je važan i odnos sa radnicima i gazdom, ali i poverenje. U firmi samo ja radim komercijalu, niko umesto mene ne odlazi. I volim što mogu da kažem da sam poverenje ljudi zaslužio. To sa druge strane znači i da nema bolovanja i slobodnih dana, ali to sam sebi napraviš.
HO: Kako taj odnos funkcioniše, kada vi prodajete, a oni kupuju, a ponekad nemate iste potrebe?
DD: Znaš da dobro radiš ako svaki put kad dođeš u radnju, oni ti uzmu bar 10 kesica. Onda znači da si dobro radio i da kupci vole tvoj proizvod. Moja velika sreća je što me vole ljudi kad dođem. A to je zato što ih cenim i ne utrpavam im svoju robu. Radim i povraćaj, menjam robu od ranije za svežu. Veoma nam je važno da se oduševe kad uzmu robu od nas. I tako sam izgradio dobar imidž – samo korektno i ljudi to prepoznaju.
HO: Šta je vaš savet onima koji bi da se bave komercijalom?
DD: Mnogo strpljenja je potrebno, a pozitivna energija je na prvom mestu. Šta god da radite, potreban je veliki trud i rad da biste uspeli. Nikada ne gledajte pare svaki put kad odete kod nekog gazde. To sam naučio dok sam radio kao konobar. Ne brojim pare dok se ne završi noć. Tako i ovde. Ne gledaj koliko si tog dana zaradio, uvek gledaj na kraju meseca, i uvek će da bude dobro. Čak i ako nemate zaradu u početku, gradite odnos. Za to je potrebno vreme.
HO: S kim najviše radite?
DD: Ja volim da se držim privatnih vlasnika i gazdi. Radim sa svima njima, sa ljudima, sa narodom. Uzbudljivo je to, ima adrenalina i da jednostavno kažem - posao te „loži“. Među ljudima si, ništa nije sigurno i borba je velika. Zato je samo borba potrebna. Nema predaje . I to stalno pričam kad kod nekog uđem u radnju.
HO: Kako prolaze mali dobavljači u konkurenciji sa velikim lancima?
DD: Ja nosim finansijsku odgovornost što je specifično i moram da se nosim i sa velikim lancima. Oni poslednjih godina gube tu bitku. Ranije su ljudi koji drže markete i prodavnice gledali da sve rade preko velikoprodaje, a oni su počeli da izbacuju lagano male dobavljače. To je zato što mali imaju više kontrola, papirologije, pa je lakše da uzimaju preko velikoprodaje. Marketi su uzimali robu od njih, oni su ih „napravili“ brendovima, a onda su veliki počeli da otvaraju svoje maloprodaje i da ih „ubijaju“. Zato su se vratili na male dobavljače.