Kuvarstvo – zanat sa velikim “Z”
Potrebni kuvari, pomoćni, majstori kulinarstva, Chef… bilo koji, sa bogatim iskustvom, bez iskustva, za restorane u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Inđiji, Sremskoj Kamenici, na Zlatiboru... U Novom Sadu, stiče se utisak, uvek nedostaje bar jedan kuvar u svakom od restorana, u Beogradu najmanje hiljadu, na Zlatiboru je stalno otvoreno i do 300 radnih mesta skoro svake godine.
Oglašivači u Srbiji prosto vape za “majstorima sa kutlačom” kojima nude plate od 35.000 do 80.000 dinara, a spremni su da za dnevnice odvoje od 1.800 do 2.000 dinara i to za osobu bez iskustva.
I dok se čini da su škole i poziv za kuvara danas ulaznica za sigurno zaposlenje i visoke zarade, na šta mogu da ukažu i brojni oglasi za restorane širom Srbije, mnogi smatraju da je u praksi situacija drugačija. Da bi se ostvarila pristojna zarada mora da prođe mnogo vremena, posvećenog rada i stalnog usavršavanja do kojeg se ne dolazi lako, jer mnogi odustaju tokom ili odmah po završetku školovanja i okreću se drugim delatnostima.
Od Steva Karapanže do Džejmi Olivera
Oni koji se odluče za taj poziv nakon srednje ugostiteljske škole, učenje mogu da nastave na različitim seminarima i radionicama, a dostupnost informacijama i televizijska popularnost kuvara od Džejmi Olivera do Gordona Remzija i Rudolfa van Vina i njihov moderan način pripremanja hrane, kao da su otvorili nov svet mladima koji su šerpu i varjaču počeli da posmatraju na drugačiji način. Doduše, kuvanje pred televizijskim kamerama nije proizvod 21. veka, jer je u nekadašnjoj SFRJ Stevo Karapandža držao prikovane domaćice pred malim ekranima dok je pripremo jela u emisiji “Male tajne velikih majstora kuhinje” i to punih dvadeset godina. Istorija je zabeležila da su u konkurenciji mnogo vrsnih kuvara izabrali baš njega, “jer je imao najčistije nokte i najbolju dikciju”.
Za one koji zaista vole kuvanje taj, kako tvrde iskusni, veoma težak posao, mora da se neizmerno voli i zato ne čudi što mnogi šefovi kuhinja u svetu izgledaju kao fanatici koji uživaju u popularnosti. A da bi se stekao status u društvu koje ceni gastronomiju i kulturu ishrane i dosegla popularnost, neophodno je obezbediti dobre uslove za rad i dobru platu. U tom kontekstu se nameće i činjenica da sa razvijanjem turizma i ugostiteljstva uporedo treba da se razvija i profesionalni kadar i pronađe mehanizam koji će, u ovom slučaju dobre kuvare, zadržati u zemlji, imajući u vidu da se za isti posao u inostranstvu može zaraditi i nekoliko puta više nego u Srbiji. Prema dostupnim podacima, šef kuhinje, recimo u Austriji, u proseku zarađuje neto između 2.500 do 3.000 evra mesečno, takozvani ”šef” oko 2.000, a kuvar 1.600 do 1.800 evra.
Kuvarska olimpijada
Dodatni motiv za talentovane kuvare može da bude i mogućnot da jednog dana ponesu državnu zastavu na nekoj od Kuvarskih olimpijada, što je najveće svetsko takmičenje kulinara, a Srbija je na jednoj takvoj manifestaciji prvi put učestvovala 2020. godine. Na Kulunarskoj olimpijadi „IKA 2020“ u Štutgartutu takmičilo se oko 2.000 kuvara iz više od 60 zemalja sveta i srpski kuvari osvojili su dve medalje – ekipa mladih, koji su u proseku imali 22 godine, proslavili su svoju prvu bronzanu medalju, dok je druga nagrada osvojena u pojedinačnoj konkurenciji.
I kada se sve uzme u obzir, šefovi kuhinja čvrsto stoje da je kuvarstvo zanat sa velikim ”Z” i pored toga (ili baš zbog toga) što se radi u uslovima toplo-hladno, u isparenjima, svakodnevno sa oštrim i opasnim alatom, o stajanju na nogama i po 16 sati da se i ne govori, pod neprestanim stresom, radom za praznike i vikendima… Razlog za to je jednostavan - osećaj kuvara kada vidi sjaj u očima nekoga ko uživa u hrani koju je on spremio. Mišlenove zvezdice su poželjne, ali se i bez njih može.