Nemamo Ferari, ali živimo lepo
Drugarica moje žene radila je u Norveškoj i nije trebalo dugo da i supruga počne da razmišlja u tom smeru. Krenula je na kurs norveškog kako bi dobila vizu, a paralelno je tražila i posao u toj zemlji. Kurs je trajao pet nedelja, a toliko je bilo potrebno i da nađe zaposlenje. Tako je sve počelo...
Ovako za Halo oglase Posao počinje svoju priču Goran Marić koji je odlučio da nam ispriča svoje iskustvo, ali je ipak želeo da sačuva malo privatnosti, zbog čega mu nećemo objaviti fotografiju.
Njegova supruga je, kako kaže, prvi posao našla kao medicinska sestra, a taj posao se pokazao kao trajno rešenje.
Posao, stan...
Čim je dobila posao predala je i papire za radnu i boravišnu dozvolu za Norvešku za koju je uslov ponuda za posao ili ugovor o radu.
“Što se dokumenata tiče za autorizaciju za bolničara se sad sve predaje elektronski kao i za dozvolu. Šta je potrebno od dokumenata može da se nađe na zvaničnim sajtovima, a to su uglavnom standardni papiri - diplome, svedočanstva, opis predmeta iz škole, preporuke, kopija pasoša...” objašnjava naš sagovornik.
Nije lako naći stan, dodaje on, pošto su u Norveškoj potrebne preporuke i za iznamljivanje stana i depozit koji uglavnom iznosi tri kirije unapred.
“To nam je bio i najveći problem jer su stanovi u Oslu skupi, a nismo imali preporuke. Uz malo sreće i pozajmljivanja para od prijatelja uspela je da nađe stan. Posle toga smo se venčali i ja sam došao na takozvano spajanje porodice”, rekao je on.
Traženje posla za partnera
Marić kaže da je njemu trebalo malo više vremena da nađe posao, a još je imao i peh da je po dolasku slomio nogu pa je učio jezik od kuće. Nikako nije nalazio posao zbog čega je od tamošnjeg zavoda za zapošljavanje dobio šestomesečni kurs za traženje posla.
“Za vreme kursa dobijate pristojan džeparac, oni vas uče kako da napišete CV, kako da se ponašate na razgovoru za posao i takve stvari. Meni je ovo bila prva praktična upotreba norveškog jezika, i što je najbitnije dobio sam preporuku.”
Preporuku je zaslužio jer je ozbiljno tražio posao, i to se odmah pokazalo kao pun pogodak, jer je nakon prvog intervjua dobio posao.
“Činjenica je da je lakše naći posao ako ste Norvežanin, ali je to po meni sasvim normalno.”
Kao inženjer elektrotehnike, morao je, kako kaže, da nostrifikuje diplomu preko institucije NOKUT, a sve potrebne informacije kao i spisak potrebne dokumentacije za ovaj proces našao je na njihovom sajtu.
Sada radi u firmi koja se bavi instaliranjem, servisom i podrškom korisincima (IT), kaže naš sagovornik, a najveći problem na početku mu je predstavljao jezik.
“U prvo vreme sam radio preko agencije, to je ovde normalno za početak. Na prvoj obuci sam možda razumeo 30%. Počeo sam zajedno sa još dva Norvežanina. Ubrzo smo nas trojica držali obuku ostalima koji su dolazili posle nas. Ta prva firma je prodala ugovor na kojem smo mi radili drugoj firmi. Tu sam radio još oko šest meseci preko agencije da bih onda dobio ponudu za stalan posao”, objašnjava on.
Bez diskriminacije
Goran kaže da je imao sreće da upadne u jako dobar kolektiv u obe firme i da nikakve diskriminacije nema. Takođe dodaje i da Norvežanima nije teško da vas pohvale i kažu da dobro radite svoj posao, ili da kažu da su pogrešili pa čak i da vam neće uzeti za zlo ako im kažete da se ne slažete sa njima i zašto.
“Super su me primli, družim se sa tim ljudima i privatno, apsolutno nikakvih problema nisam imao. Imali su razumevanja za sve. Sve dok vide da ste spremni da radite i da se integrišete nema problema. To je moje iskustvo.”
Goran i njegova supruga zarađuju dovoljno za normalan život, kako kaže, i mogu sebi priuštiti dosta toga.
“Posle dve godine smo kupili stan, posle tri i auto. Ne možemo da kupimo Ferari ali nemamo tih ambicija. Putujemo više puta u toku godine što u Srbiju, što nege južno. Svi imaju pet nedelja odmora, a može se i sakupiti dosta slobodnih dana ako ste voljni da radite prekovremeno”, naveo je.
Može da se uštedi, tvrdi Marić, i dodaje da u Norveškoj jeste sve skupo ali samo ako čovek poredi cene sa onima u Srbiji.
I Norvežane nervira administracija
“Nije idealno društvo. Administracija je sporija. Norvežani štede pare, iako ih imaju, i to na mestima gde ne bi trebalo. Na primer, u zdravstvu. Međutim, sve funkcioniše. Na kraju krajeva, ne postoji idelano društvo”, konstatuje on.
Za nalaženje posla, sve je teže, makar u Oslu, kaže Marić, uz objašnjenje da je velika konkurencija i dolazi mnogo ljudi iz EU kojima zbog političkih sporazuma daju prednost. Sve više insistiraju na jeziku, dodaje, što je, smatra on, normalna stvar, ali iziskuje vreme.
“Početak je težak, ali mislim da se isplati u svakom slučaju. Mi smo zadovoljni. I kažem, ovo je moje iskustvo. Možda sam ja imao više sreće nego neko drugi”, zaključio je.