Srbi u Zambiji ušli u sve profesije – od ugostitelja do lekara
Na daleka mesta Srbi odlaze u potrazi za boljim životom, a nekad im se prilika ukaže jer rade u kompaniji koja sarađuje sa egzotičnim zemljama. To je i slučaj našeg sagovornika, Nikole Markovića iz Beograda, čiji su roditelji, igrom sudbine, kao zaposleni u Energoprojektu, završili kao stanovnici daleke Zambije.
U Zambiji trenutno ima oko 150 ljudi iz Srbije, a bave se poslovima iz različitih oblasti od trgovine, ugostiteljstva, transporta, građevine... Ima i lekara.
“Naši ljudi su počeli da dolaze u Zambiju već krajem šezdesetih godina sa jugoslovenskim firmama kao što su Energoprojekt, Partizanski Put itd. Sedamdesetih godina jugoslovenska komuna je brojila više hiljada ljudi iz svih republika. Vremenom su mnogi, nakon povlačenja njihovih firmi, ipak ostajali i osnivali svoje firme ili su nalazili poslove kod drugih”, objašnjava Nikola za Halo o glase Posao.
Nekima su deca rođeni Zambijci
Deo tih ljudi je, navodi on, i dan danas tamo. Zapravo, toliko su se srodili sa zemljom, da su u Zambiji i proširivali porodicu.
“Mnogi su ostajali u Zambiji, a njihova deca su takoreći domoroci, jer su se rodila u toj zemlji, a zatim su završavali međunarodne škole, studirali po svetu i posle se vraćali u Zambiju da bi nastavili porodične biznise”, objašnjava on.
Dok smo stigli do devedesetih godina, naši ljudi su već uveliko dolazili kod svojih rođaka i prijatelja u Zambiju, u potrazi za poslom. Uglavnom su se snalazili i ostajali.
“Zambija je zvanično katolička zemlja u kojoj je engleski službeni jezik. Zambijci su vrlo prijatan i dobroćudan narod. Tamo se naš čovek lako uklopi i brzo zaboravi da je stranac”, priča naš sagovornik.
Dok je pri našoj ambasadi postojao klub naši ljudi su imali mesto za okupljanje i druženje uz razne sportske aktivnosti i uživanje u restoranu domaće kuhinje. Tada su se većinom i svi međusobno poznavali. A danas...
Ima Srba, ali i ljudi iz svih bivših YU republika
Danas je situacija drugačija... naši ljudi neretko dolaze preko raznih međunarodnih kompanija bez ikakvog predhodnog poznanstva ili veze u Zambiji i sada se slučajno sreću u trgovačkim centrima ili kafićima i tamo upoznaju.
“Namerno kažem naši ljudi, a ne Srbi, zato što ima ljudi iz bukvalno svih bivših republika SFRJ i tamo se uopšte ne pravi razlika ko je iz koje republike došao i svi međusobno odlično sarađuju”, objašnjava Nikola.
Generalno, dodaje, tamo je nemoguće otići samostalno bez nekoga ko će vas dočekati i pomoći na početku. Zambiji nije potrebna obična radna snaga jer je imaju na pretek, već ih privlače uglavnom ljudi koji bi tamo investirali i zapošljavali njihovo lokalno stanovništvo.
Viza ne treba, 50 dolara treba
Za ulazak u Zambiju nije potrebno izvaditi vizu, samo se na aerodromu, na ulasku u zemlju, plaća 50 dolara. Radna dozvola se dobija, uz pomoć firme koja vas zapošljava s tim što je potrebno vremena i strpljenja za to. Važnost dozvole je dve godine ali jednom kada se dobije nije veliki problem da se produži.
Kad dobijete posao, ugovor se potpisuje na dve godine, i nakon toga produžava za još toliko. I dok lokalno stanovništvo računa na minimalac od oko 100 dolara, najniža zarada u srpskoj zajednici kreće se oko 2.000 dolara. Strancu-radniku se obezbede i kuća i auto dok mu traje ugovor. Angažovanje pomoći u kući je uobičajeno, pa naši ljudi imaju kuvare, baštovane ili vozače, a te usluge su veoma povoljne.
Po zakonu o radu Zambije, penzioni sistem postoji i u njega bi išlo oko 10 odsto zarade, ali ga ljudi iz Srbije uglavnom ne koriste. Sve funkcioniše na način da se uplate dele između poslodavca i zaposlenog, i to tako što se pola iznosa doprinosa radniku odbija od plate, dok ostatak uplaćuje poslodavac.
