Šta je poslovna tajna i zbog čega je važan ugovor o poverljivosti između poslodavca i zaposlenog
Uobičajeno je da danas u okviru kompanija dolazi do razmene velikog broja informacija. Među njima su kako podaci o proizvodima i uslugama, planiranim projektima i idejama, ali i finansijski podaci, pa čelni ljudi praktikuju da podatke koji spadaju u poslovnu tajnu i zaštite.
Tako je sve češća pojava da poslodavac sa zaposlenim zaključuje zaseban Ugovor o poverljivosti (Non-Disclosure Agreement – NDA).
Osim toga, postoji i praksa da se u ugovor o radu unosi odredba o zabrani odavanja poverljive informacije, odnosno poslovne tajne. Advokati i pravnici ukazuju na to da ipak posebno potpisivanje ugovora o poverljivosti daje više na značaju i oprezu kako se makar i slučajno ne bi odala neka od poslovnih tajni poslodavca. Kao jedan od primera, advokatske kancelarije navode recept za Koka Kolu, koji je od kako se pojavilo ovo piće nepoznanica za javnost upravo zbog takvih procedura. Nekoliko zaposlenih ove kompanije svojevremeno je pokušalo da direktno oda poverljive informacije njegovom najvećem konkurentu, kompaniji PepsiCo. Na sreću ove informacije nisu dospele u javnost, a kompanija je izvukla pouku da je važno adekvatno zaštiti svoje poslovne podatke.
Koji podaci se štite NDA ugovorom?
Kada je reč o tome koje su prednosti zaključenja ugovora o poverljivosti između poslodavca i zaposlenih jasno je da je to pre svega prevencija povrede poslovne tajne, jer odavanje svake informacije koja je važna za kompaniju bi moglo naneti štetu kompaniji.
Na sajtu advokatske kancelarije Žunić navodi se da pre nego što poslodavac sačini ugovor o poslovnoj tajni važno je da pripremi sveobuhvatan, detaljan spisak svih informacija koje zbog svog značaja mogu i moraju biti svrstane u poverljive.
Na spisku poslovnih tajni sasvim očekivano se može naći i intelektualna svojina, odnosno patenti, autorska prava i žigovi.
Ugovorom o poverljvosti može se predvideti da se prava intelektualne svojine, kako one koju su stvorili zaposleni ili vlasnici kompanije, ne prenose na zaposlene. Tako, ako recimo, zaposleni razvije novi softver tokom rada u nekoj firmi, podrazumeva se da taj softver ostaje u svojini poslodavca.
Direktorka Centra za radno pravo – FIDES Olga Vučković Kićanović objašnjava da je poslovna tajna svaki podatak vezan za poslovanje, čijim se prenošenjem neovlašćenim licima može načiniti šteta poslodavcu.Ukazuje da sa druge strane postoje informacije od javnog značaja, koje javnost ima pravo da zna jer ugrožavaju javni interes, bez obzira što je interes poslodavca suprotan. Te informacije su izuzete po Zakonu o informacijama od javnog značaja. To znači da u poslovnu tajnu mogu ući samo informacije koje štite legalne i legitimne interese poslodavca.
Precizno definisanje šta predstavlja poslovnu tajnu kod konkretnog poslodavca zavisi od delatnosti kojom se bavi. To su u načelu informacije o proizvodnim, ekonomskim, tehnološkim, finansijskim planovima, studije, reklamne strategije, informacije o poslovnim partnerima, dobavljačima, krizama u poslovanju, reklamnim strategijama, uputstva, inetrne prepiske, arhitektonski i građevinski projekti i nacrti, otkrića koja utiču na poslovanje, čak i otkrivanje problema u međuljudskim odnosima.
Mnoge firme i iznos zarade smatraju poslovnom tajnom, što je u privatnom sektoru dozvoljeno, ne eksplicitno, ali nije zabranjeno, ukazuje sagovornica.
Korisno i za poslodavca i za radnika
Kićanović navodi da je ugovor o poverljivosti veoma koristan i za poslodavca i za zaposlenog. Poslodavac štiti svoja legalna i legitimna prava precizirajući šta konkretno sagledava kao potencijalni rizik za poslovanje, o čemu treba svaki zaposleni da vodi računa i drži kao poverljiv podatak, pojašnjava.
„Zaposlenom se podiže svest o značaju činjenica kojim raspolaže, a možda i nije svestan da njihovo odavanje može naneti štetu poslodavcu. Vrlo često se dešava da zaposleni slučajno odaju informacije zbog kojih posao može pretrpeti štetu, pa je ugovor o poverljivosti odlična prevencija takvih situacija. Najzad, izbegavanje štete u poslovanju je zajednički interes i poslodavca i zaposlenih“, kaže sagovornica.
Budući da su ovakvi ugovori ipak dosta kompleksni, najbolje je da poslodavac angažuje advokata koji se bavi radnim pravom.
Takođe, nije na odmet precizirati Pravilnikom o radu da je odavanje poslovne tajne razlog za otkaz. U tom slučaju poslodavac može odlučiti da li će otkrivanje rezultirati otkazom ili blažom merom u skladu sa zakonom - to je njegovo diskreciono pravo. Naknada štete zbog odavanja poslovne tajne utvrđuje se tužbom, po opštem režimu naknade štete. Visina zavisi od štete koju je poslodavac pretrpeo, a što se precizira u tužbenom zahtevu. I u tim tužbama korisno je angažovati advokata koji se bavi tom problematikom.
Mada vlada mišljenje da se ovakvi ugovori najčešće potpisuju u IT firmama, ima ih mnogo u malim i srednjim preduzećima svih delatnosti, jer svaki poslodavac ima pravo i interes da obezbedi zaštitu poslovanja. Kako podaci ukazuju da ogroman broj firmi trpi štetu od otkrivanja podataka, nekad to rezultira tužbom, nekad samo otkazom, pa je ugovor o poverljivosti dobra prevencija, ukazuje Olga Kićanović.
Sa koliko zaposlenih se može potpisati takav ugovor?
Kada je reč o tome koliko zaposlenih može da bude obuhvaćeno takvim ugovorima ona kaže da je bolje da ugovor o poverljivosti ne bude isti za sve zaposlene, jer informacije koje oni imaju zavise i od pozicije na kojoj su, mada ima poslodavaca koji taksativno nabroje sve što se smatra poslovnom tajnom pa se selektivno primenjuje u zavisnosti kojim informacijama zaposleni raspolaže.
Stručnjaci ukazuju da su zaposleni dužni da čuvaju poslovnu tajnu ne samo tokom trajanja svog radnog odnosa, već i dve godine nakon prestanka odlaska iz firme. Ovaj rok može biti produžen ako je tako određeno osnivačkim aktom ili statutom kompanije. Ipak obaveza da se poslovna tajna čuva ne može trajati duže od pet godina od prestanka radnog odnosa.