Zlatna "trojka" fotoreporterskog posla - rad, praksa i vizuelna kultura
Biti fotoreporter znači biti prisutan na svim najvećim društvenim dešavanjima, i zabeležiti ih “okom fotoaparata”. Od modnih događaja, poseta filmskih diva našoj zemlji, sportista, pa do ministara, premijera, predsednika i stranih diplomata. Biti fotoreporter, znači biti na svakom mestu koje u nekom trenutku ima društvenu težinu.
Kako izgleda baviti se ovom profesijom u Srbiji, za Halo oglase Posao objašnjava iskusna fotoreporterka Oksana Toskić, koja je tokom uspešne karijere, iako je mlada, radila za brojne ugledne kuće.
Na pitanje da u jednoj rečenici objasni kako izgleda biti fotoreporter u Srbiji, budući da naša sagovornica dolazi iz Ruske Federacije, odgovara: “Potpuno nepredvidivo, posebno ako radite fotografije za dnevne novine”.
“Čak i ako nemate nista isplanirano, uvek iskrsne neki događaj ili intervju, koji je potrebno naravno, zabeležiti i fotoaparatom”, kaže Toskićeva.
Evo kako izgleda radni dan fotoreportera
Poslovni dan fotoreportera izgleda različito, zavisno od toga da li je frilenser, odnosno radi za sebe po porudžbini klijenta, ili radi za neku novinsku kuću.
Oksana Toskić ima iskustva u svakoj od pomenutih oblasti, i za naš portal prenosi svoja iskustva.
“Radila sam i u dnevnim novinama, ali i u novinskoj agenciji. Moram da kažem da je u agenciji ipak čini mi se za moju profesiju malo lakše, bar kada se posmatra iz ugla planiranja dana. Novinska agencija, kao jednu od obaveza ima i najave događaja za naredni dan, agencija prati te događaje, a fotoreporteri su dan ranije obavešteni na kom su terenu sutradan. Međutim, svako planiranje može da padne u vodu jer nepredviđeno zna da iskrsne vanredna konferencija za novinare, ili na primer hronika – saobraćajna nesreća, požar, samoubistvo”, navodi ona.
Trenutno, Toskićeva radi u nedeljnim novinama gde je svaki dan drugačiji, ali je pritisak ipak manji nego u dnevnim izdanjima.
“U nedeljnom izdanju imamo kolegijum dva puta nedeljno, a na tom sastanku uredništva dogovaraju se teme broja. To podrazumeva i dogovor vezano za snimanja - zakazane intervjue, reportaže. Reportaže ponekad mogu da traže i ceo dan fotografisanja”, objašnjava naša sagovornica.
Ako bismo govorili o najvećim izazovima profesije, oni bi se preplitali sa novinarskim pozivom, a kako kaže Toskićeva, to je pre svega traženje i prikazivanje istine. Konkurencija među kolegama je, kaže ona, zdrava.
“Fotoreporteri u novinama često stavljaju sebi za primarni cilj da donesu najbolju fotografiju sa događaja. Tu često bude na delu zdrava konkurencija, oslobođena sujeta”, navela je Toskićeva.
Dobre i loše strane fotoreporterskog posla
I dok je kolegijalnost dobra strana ovog poziva, sa druge strane, ona lošija su niske plate.
“U medijima je generalno, kada je reč o finansijskom delu, stanje loše. Plate su jako niske. To nas stavlja u poziciju da se snalazimo. To možemo nekako”, kaže ona. Zbog takve situacije upravo i ne savetuje mladima da trče i uče ovu vrstu posla, jer ako im je do para, kaže, nema baš budućnosti. Sa druge strane, oni talentovani, koji pre svega vole posao, pa toliko da su spremni da ponekad rade i dva posla, treba da pokušaju.
“Onima koji se odluče za ovu profesiju savetujem da obrate pažnju na dve glavne stvari a to su - samo rad i vizuelna kultura. Vizuelna kultura se danas, na žalost, više uči na primerima stranih novina i novinskih agencija, ali eto prilike da nove generacije nešto promene u ovoj branši”, zaključuje Oksana Toskić.
Za fotoreportere - praksa najvažnija
Na pitanje kakva teorijska znanja ili škole treba da završe fotoreporteri ako žele da rade u medijima, Oksana Toskić odgovara da je to sve u redu, ali da je za rad u medijima presudna praksa.
“Ja sam sve učila sama. Prvo sam učila kroz volontiranje u dnevnim novinama. Tako sam stekla iskustvo profesije. Gledala sam radove drugih fotoreportera, gledala sam njihovo ponašanje na terenu i malo pomalo, evo me ovde gde sam sad – jedna od njih”, kaže ona.